Оливије Валтер: ХУМОР – ФИНА ПОЕНТА ХАИКУА
Уз изреку: “Упознај самог себе…” на прочељу делфског храма, радо бисмо прочитали сентенцу; „Схвати озбиљно оно што завређује, а смеј се свему осталом“. Тај би натпис, у суштини могао представљати њен одјек. И управо ћемо њега изабрати за увод првог броја ревије. Тема хумора нам се јасно наметнула. Окренемо ли се историји хаикуа, не можемо а да не констатујемо да је хумор битно везан за ту малу песму од три стиха. Сама њена природа од њега је неодвојива.
Можемо запазити три степена хумора кад је реч о хаику поезији и у сваком од њих профилише се читава лепеза суптилности. Ако гледамо ствари, почев од сенрјуа, да бисмо дошли до најистанчанијих стихова хаикуа, констатоваћемо да градација у хумору прати узлазну поетску
линију.
Поједини ренкуи – колективни низ песама – и сенрyуи – првобитно сатиричне хаику песме на обичне, чак тривијалне теме – немају шта завидети стању духа и абразивном заносу Диогена (циника), диатриби Боалоа или ближе нама, Сиорановој оштрини, јер исказују јетку подругљивост, слободу, снажну критику на ивици памфлета. Ту се вербална оштрина може поредити само с прстом упртим на људску настраност. Кикаку, Сеиби, Сантока или Шики, цитираћемо само неколицину јапанских хаиђина, били су с времена на време представници тог правца. Западни
савременици, чини се, нису на то били неосетљиви…Тај први степен остаје, међутим, маргиналан.
Желим да спавам.
Поубијај све муве
али, без буке!
Shiki
На другом нивоу, хумор је сугерисан у финијој форми и не своди се на тематски и лексички регистар. Ту спада већи број хаикуа. У њима се открива ублаженија шала, извесна шаљива дистанцираност, иронија је блага, нежност емпатична. Појам „лакоће“ – каруми – који је покренуо Башо и његова школа Шомон представља основу тог хумора. Ту треба видети фину духовитост
– античких Грка – или за нијансу сличну примену таоистичког Wоу Wеи –ја – Неделања у делању. Реч је заправо о унутрашњем ставу саучествовања у свету, у духу невезивања; о тајној контемплацији космичких снага и кретања, људских и природних, у сталној интеракцији; и о способности за задивљеност и светковање у сусрету са пролазношћу и са непроменљивим.
Малено дете
стаде да се кикоће.
Јесење вече
Issa
Плод свега тога је непосредан, чист, јасан стил: из неочекиваног и двосмисленог произлази осецај пролазности и финоће. Цезура, с ону страну лингвистичког поступка, означава разборит али недужан уздах парадоксалне игре живота. Башо и његови ученици су у ствари задојени кинеском поезијом периода Танг –Ли По; Хан Шан; Wанг Wеи;Ту Фу;…као и таоистичким филозофијама и поетикама Чуанг Цеа и Лао Цеа, као и Чан и Зен будизма.
Имена Мацуо Кинсаку – Тосеи, “зелена бресква“ ( у славу Ли Поа „бела шљива“), Кукасаи „студио лептира“, пре но што је постао Башо – „стабло банане“ – и његова прва збирка Минашигури „закржљали кестени“ примери су те разметљивости. Нешто више од једног века касније, ту је Иса чије име означава „мехур у шољици чаја“. И једном и другом заједничко је поетско номадско лутање као извор проницљивог и ироничног погледа на свет. Јединство бића и дела (акције) ових песника јемство је „дубине хумора“ која се очитава у њиховим делима. У њима обитава лековит подсвесни дашак. . За приказ хаикуа могла би се истаћи форма испреплетености и сократске ироније у појединим хаику песмама уколико се читалац до танчина држи Лепог и најбољег… Ко зна, можда се песник и читалац поистовете у
малициозном осмеху, самоувереном, на ивици стварности и маште? Ко зна хоће ли се срести у том нешифрованом Присуству које је знак унутрашњег смеха? Искреност хаикуа је у семантичкој једноставности бременитој новим значењима.
Славуј
у младицама бамбуса
опева своју старост
Bashô
За трећи ниво хумора се везује фина поента хаикуа. У таквим стиховима се назире висина која нуди редак укус. Филигрански хумор ту сублимира људске границе. Реч је о чистој радости неокаљане маште и алхемије психичког порекла. Шапат задивљен пред призором атомизираног
света. На том ступњу, процват лепоте је тихо зрачење у коме се препознаје наш првобитни став.
У храму
по магнолији опао –
трешњин цвет
Ryôkan
(Преузето: “Хаику новине ”, број 34)
