Никола М. Марковић – Лековита дејства ироније

Објави Сатиргора

Иронија је нека врста средњег пута између неотесане шале, с једне стране, и и уштогљене мрзовоље, с друге стране. Захваљујући иронији, не морамо стално да имамо трагичан израз лица, јер нас она штити како од прејаких одушевљења тако и од великих патњи, које сваки екстремизам носи са собом. Иако нас спречава да будемо очарани, она нам ипак пружа могућност да не будемо и разочарани, јер и кад очајава, она задржава смисао за хумор и горко се шали на рачун сопствене потиштености.
Нарочито се то односи на другу половину 20. века, када је, уз масовне медије и популарну културу, иронија почела да доминира савременом комуникацијом, као најзаступљенији вид критичности. Она нас наводи да „обраћамо пажњу на стварност“; чува нас од нетрпељивости својствене фанатизму оптерећеном искључивошћу. Иронија нам подноси огледало у коме човек посматра и упознаје самог себе. Јер, она је увек уједно и самоиронија, она подразумева пригушивање ега. Препоручљиво је, кажу, да човек, ако жели да у потпуности ужива у иронији, буде и сам помало ироничар.
Иронија прати развој свести и игра битну улогу у нашем унутрашњем усавршавању, а пре свега у нашем односу према свету. „Она је регулатор, противтежа нашој тројакој ‘помами’ – логике, памћења и маштања.“
Иронија не жели да се у њу поверује , него да буде схваћена, односно протумачена. Она нас „наводи да поверујемо да је истинито не оно што се каже него оно што се мисли“. Пошто, захваљујући људској глупости, себичности, злоби, ово није „небо на коме анђели обитавају“, иронија је постала неопходна као заобилазни пут.
Циљ ироније је не толико да нешто изрази, колико да нешто сугерише, на нешто алудира. Алузија – прелаз између реченог и подразумеваног – игра веома важну улогу у иронији. Стога, што смо цивилизованији, и алузија постаје лакша; непотребно је баш до краја изразити оно што желимо да кажемо .
Иронија зна да је дух неизмерно богат а језик, као што смо видели, ограничен да би изразио све што се мисли. Зато је она одустала од тога да буде исцрпна, већ само помоћу знакова указује на значење. Начин изражавања ироније није енциклопедијски. Она није затворен систем који се може у потпуности обухватити, већ отворена целина којој се приступа само уз помоћ алузија. Иронија је увек посредна и често неодређена, делује недоречено и неизречено. Иако не следи логички пут, она ипак ствара могућност и припрема терен за логичку аргументацију. „Разиграност а не тачност у разумевању – то је гесло под којим се развија иронични смисао.“ У том смислу, може се рећи да иронија претходи критичком мишљењу.
„Иронисати, значи удаљити се“, каже руски песник Александар Блок. Изместити се из своје „удобне“ позиције, што нам омогућава да променимо мишљење, односно чини нас спремним да прихватимо нова гледишта. Ироничар гледа из горњег ракурса .Права уметно(птичије перспективе; „из дрона“), јер иронија ствари посматра свеобухватно69 , она нам открива постојање мноштва.

 

Преузето из:

УНИВЕРЗИТЕТ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ
ФАКУЛТЕТ ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ
Докторске уметничке студије
Докторски уметнички пројекат

Никола М. Марковић
„ИЛИ ВИШЕ ВАТРЕ У СЛИКУ ИЛИ СЛИКУ У ВАТРУ
Иронија и сатира као вид ликовног израза – Просторна инсталацija