Радмила А. Настић – САТИРИЧАР И ДРУШТВО
Однос сатиричара и друштва кроз векове био је проблематичан, како показује Р. Ц. Елиот (Elliott 1965: 327–342). Парадоксално, већу слободу сатиричар има у ауторитарнијим друштвима него у демократским где за своју уметничку слободу може да сноси финансијске санкције. Како се позиција сатиричара мењала показују и случајеви Аристофана и Јонеска, а један од елемената по коме та промена може да се оцени је и чињеница да су и како су обојица мењали завршетке својих драма, поред суштинске чињенице избора предмета своје сатире.
Аристофан је био амбициозни учесник у такмичењу градске Дионизије и морао је водити рачуна о укусу своје публике и својих судија, на шта се директно осврће у својој драми Облакиње, и то најупадљивије на крају првог чина. Не из ненађује, стога, што је за главни предмет своје сатире изабрао славног Сократа, јер је било сасвим уобичајено да Сократ, Еурипид и други филозофи и ствараоци буду мета сатиричних напада без икаквих последица по ауторе сатира. Сократ је, пак, животом платио своје учење, и нема разлога да се не верује Платону да је томе допринео и Аристофан. Сатиричар Аристофан је, међутим, био грдно разо чаран када је освојио последње место на такмичењу, и због тога је одлучио да из мени крај, међутим није сачуван првобитни завршетак драме.
За разлику од Аристофана и других класичних аутора, Јонеско никада није желео да игра улогу друштвеног пророка нити да унесе чак и трачак дидактике у своје драме, што се види и из промењене сатиричке форме која се у овде поме нутој драми понешто удаљава од трагичне фарсе коју имамо у неколико других његових драма. Један од разлога је свакако био и промењен друштвени контекст после катастрофалних последица које су по европско друштво имали неки су-Радмила А. НАСТИЋ 183 вишне гласни пророци и назови реформатори. Други разлог је маргинализован статус ангажованог писца у савремено доба.
Међутим, Јонеско није сматрао де се он и његови „апсурдистички“ савре меници разликују од својих ангажованих колега. У чувеном интервјуу часопису Paris Reviеw, Јонеско је појаснио да се у погледу односа према кључним чињени цама живота као што је је рецимо смрт (ма колико парадоксално звучало), он и њему сродни савремени драмски уметници попут Бекета и Адамова, суштински не разликују од Сартра и Камија. Ова двојица су кроз књижевни опус објашња вали своје идеје, док су их Јонеско и његови истомишљеници показивали као живо сведочанство на сцени. Другим речима, уместо описа смрти и филозофи рања о смрти код Јонеска на позорници имамо прави леш.
Многе друге данашње драмске писце, међутим, сви постојећи разлози нису спречили да се посвете политичкој сатири, тако да се многе савремене драме које се баве проблемима појединаца у друштвеном контексту називају „социјалним сатирама“, као што је то случај са популарним америчким драматичарем Семом Шепардом. У сваком случају, сатира остаје контроверзна књижевна форма која није усмерена на уклањање корена проблема, већ само на кориговање одступања од традиционалних облика понашања унутар система којег сатиричар сматра у целини прихватљивим
(Преузето из: Радмила А. Настић:САТИРИЧКА ДРАМСКА ФОРМА И ТРАНСФОРМАЦИЈЕ
САТИРИЧКОГ ПРОТАГОНИСТЕ ОД АНТИКЕ ДО ДАНА – Зборник: САТИР, САТИРА, САТИРИЧНо, Крагујевац 2014)
