Миладин Берић – КАРАЂЕТИЋ

Објави Сатиргора

 

Засигурно крив си, Творче,
што је црно Црногорче.

Ко ти даде такав налог
да офарбаш мога малог?

Јао, моје грдне ране,
шта ће рећи у Беране?

Да л` ће моји црног `тића
прихватити за Ђетића?

Како своју срамотињу
да одбраним у Цетињу?

Предосјећам, биће вуна
када станем пред Милуна.

Како да му кажем ово:
да је црно а његово.

Да га корим: “Крив си, чо’че,
што на угљу све започе,

што си навро као јуне
на ћумуру, мој Милуне,

па нам мали у повоју
ухватио црну боју –

црне руке, црни прсти…
Да л` ће Мираш да га крсти?


“Ловћена ми – нисам, Миле,
понијеле ме злобне виле.

Онда, кад нас у свој чадор
позв`о онај амбасадор –

хтједох виђет` шта му фали
чим је из те земље мали.

Једва да ме је и так’о.
Ако лажем, нек’ ми пак’о…

Вјеруј, Миле, твој је мали!
Сем боје му ништ’ не фали.

Стога, нек` се овај цвијетић
од сад зове Карађетић…