ИНТЕРВЈУ: Бојан Рајевић, сатиричар

Објави Сатиргора

Разговарао: Миленко Миро Шарац

У којој мјери, по твом мишљења, сатира у Црној Гори адекватно одговара на изазове свакодневнице?

Сатира увијек адекватно одговара на изазове свакодневице. Сатира је природна реакција на стварност, поготово нашу. У амбијентима као што је овај, сатира је увијек доживљавала процват, за који није било потребно да буде било чиме подстицан. Примјећујемо да је сатира данас у потрази за новим изразима, да је искористила предности које јој је омогућио интернет. Видимо да и данас постоји цензура оних сатиричних облика од којих се такозвани центри моћи осјећају угроженим. Због способности брзог ширења и популарности коју имају, данас су највише на удару мим странице као једна нова област широко распрострањене сатире. Њих сваки час неко гаси, а то је најбољи доказ да својим опсервацијама на рачун питања наше свакодневице, оне гађају право у центар. Оне су и доказ моћи сатире да се прилагођава новим временима, али и њене способности да адекватно одговори на све друштвене девијације. Тих девијација је увијек много, тако да за будућност сатире не треба да бринемо. У сваком случају, може да се каже да свакодневица провоцира сатиру, али да ни сатира њој не остаје дужна.

Да ли си некада имао одређених неприлика и неразумијевања везано за своје сатиричне исказе или си, евентуално, антиципирајући такву могућност прибјегавао аутцензури.

Чини ми се да је било довољно изванлитерарних разлога за неприлике и неразумијевања, тако да су сатирични искази могли да ми буду опроштени. Када је сатира у питању, аутоцензура је пожељна искључиво када је естетски мотивисана. Ни у ком другом случају не би смјело да је буде, иначе се помаже цензорима који ће тај посао сасвим добро урадити и без помоћи сатиричара.

Шта погодује развоју сатире на овим просторима, а у чему видиш лимитирајуће факторе за њен развој?

Развоју сатире, на првом мјесту, погодује богата и снажна традиција која је свој врхунац доживјела у другој половини претходног вијека. Тај врхунац се огледао и у квантитету и у квалитету оног што је стварано, доминантно у бескрајном Београдском афористичарском кругу. Погодује и дуга традиција појединих фестивала, као што су Дани Вука Безаревића и Сатира фест, настају и расту и нови фестивали. Уопште сваки облик институционализације сатире омогућава њен развој. Није случајност што се у Пљевљима појавио велики број сатиричара, читава једна школа пљеваљског афоризма, рецимо. То је тешко објаснити нечим другим до његовањем традиције Дана Вука Безаревића, бригом за ту традицију, оличеном и у постојању ријетког музеја југословенског хумора у Пљевљима итд. Ту су, наравно, и мјеста за објављивање сатире, попут портала Сатиргора, на којем сада одговарам на Ваша питања. Не смијемо заборавити какав је значај за афоризам и сатиру, уопште, на почетку овог вијека, имао електронски сатиричник „Етна“ који је уређивала Весна Денчић, која нас је недавно напустила.

Лимитирајући фактор за развој сатире једино би могла бити скрибоманија, спуштање врједносних критеријума, све оно што би могло да значи слабљење естетских захтјева од сатиричара, пропустљивост за неукус, баналност, јефтине доскочице итсл. Велики број квалитетних аутора и њихових радова у прошлости обавезује и све оне који данас пишу на стремљење том нивоу сатиричног исказа.

Какво је твоје мишљење о нивоу објективности када су у питању награде и признања која се додјељују за сатиричну форму и да ли неријетко и ту постоји простор за сатирично опсервирање.

Објективност је немогућа. Они који награђују и додјељују признања, награђивања базирају на властитом укусу, тако да је субјективност просто неминовна ствар. Нема егзактних критеријума, укус је, на крају, једино што опредјељује додјеле награда и признања. И још је најпоштеније ако је то случај. Међутим, награде и признања не би требало да су оно што пружа било какву сатисфакцију онима који се баве сатиричном формом. Највећа сатисфакција је само писање, читалачко задовољство пред успјелим текстом. Најбољим ауторима сатире нису потребне награде да би били читани. Треба само писати. А може се и прочитати нешто.

Млад си човјек. Да ли ће сатира и даље бити основно опредјељење у твом стваралаштву или можемо очекивати додатно ширење твојих стваралачких интересовања.

Као што рече Јувенал, тешко је не писати сатиру. За остало ћемо видјети, стварање је непредвидљиво као живот. И као афоризам.

 

Кратка биографија:

Бојан Рајевић је рођен на Цетињу 15. 3. 1988. Дипломирао је на студијском програму Српски језик и јужнословенске књижевности на Филозофском факултету у Никшићу. Магистар је науке о књижевности. Књиге афоризама: Маратон на кратке стазе (коауторство), Бродоградња у боци, Путокази за недођију. Награде: Прва награда црногорског фестивала хумора, сатире и карикатуре у Даниловграду, Вибова награда, Вук Глигоријевић, Наџи Наман, Млади Типар.

Категорије: Интервју