Ninus Nestorović -„ZNAJU ZVEZDE RIJALITIJA, A NE ZNAJU NIJEDNOG ŽIVOG PISCA“
Ninus Nestorović za „Blic“ o kulturi knjige i „zlatnom dobu“
Ninus Nestorović, jedan je od najpoznatijih aforističara na Balkanu. Njegovu karijeru nesuđenog profesionalnog fudbalera prekinuo je rat, a zatim i bolest koju je velikom upornošću pobedio. Istom tom upornošću godinama stvara aforizme, pomalo zapostavljenu književnu formu, pa je osvojio sve regionalne nagrade iz domena satire a njegovi aforizmi prevedeni su na više od 20 svetskih jezika.
Nestorović se u Novom Sadu, gde živi, skromno predstavlja samo kao otac troje dece a predsednik je i osnivač Sekcije humorista i satiričara u sklopu Društva književnika Vojvodine, autor je šest knjiga aforizama a u intervjuu za „Blic nedelje“ priča nam o njegovom poslednjem delu koje je prodrmalo pomalo učmalu satiričnu scenu u Srbiji.
Vaša poslednja knjiga „Bože, uprosti nam“ (u izdanju novosadskog Prometeja) prolazi poprilično zapaženo.
– Knjiga aforizama „Bože, uprosti nam“ doživela je dva izdanja. Privukla je veliku pažnju čitalačke publike i književne javnosti. Dobila je dve najveće nagrade koje se dodeljuju u oblasti humora i satire: „Radoje Domanović“, koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije i nagradu „Tipar“, koju dodeljuje stručni žiri Festivala humora i satire u Pljevljima. Knjiga je odlično prošla i na otkupu knjiga. Obeležena je zvezdicom, što znači da su je otkupile sve biblioteke u našoj zemlji. Čitana je, hvaljena, citirana… I, da li sam zadovoljan? Pa, naravno da jesam. „Bože, uprosti nam“ nije knjiga koja sakuplja prašinu na policama. To je knjiga koja se čita i o kojoj se govori! A to je veliki uspeh aforizma kao književne forme i mene kao pisca.
Ninus Nestorović Na Danima humora i satire „Vuko Bezarevuć“
Foto: Srđan Kacojević
Kako vam uopšte izgleda „kultura knjige“ danas u Srbiji? Održava li se?
– „Kultura knjige“?! U zemlji u kojoj knjige čita manje od tri odsto ljudi. U zemlji gde nepismeni i polupismeni „drže lekcije“ pismenim i obrazovanim ljudima. U zemlji u kojoj svi stanovnici znaju ko su zvezde rijaliti programa, ali većina njih ne zna da navede ime nijednog našeg živog pesnika, ni pisca… U zemlji u kojoj je nekultura pobedila kulturu… Na žalost ne postoji… I mislim da još dugo, dugo neće postojati.
Ko je kriv za to?
– Svi mi, ali najviše vlast i mediji. Oni su ti koji odlučuju o tome šta su „prave“ vrednosti u našem društvu.
Početak vaše karijere vezuje se za „jogurt revoluciju“. Kako vas je ona inspirisala?
– Mi Novosađani smo previše mirni, jer su nas mame previše fino vaspitale. Tako fino vaspitan, zadesio sam se jednog lepog dana, te davne 1988. godine, na Bulevaru Mihajla Pupina. Odjednom je počela sa svih strana da izvire neka ogromna masa ljudi, koliku ja, do tada, u životu nisam video. Iskreno, bio sam vrlo zbunjen i nisam znao šta se dešava. Povukao sam se u ćošak i sve to posmatrao. Nakon toga sam napisao priču „Stado traži ovna predvodnika“. To mi je prva priča koju sam napisao i tako sam počeo. Nakon toga sam prve aforizme objavljivao u kultnoj emisiji „Tup-tup“ koju je slušala cela Jugoslavija. Minimaks je bio omiljen. Uvek govorio ono što drugi nisu smeli i što je još važnije, imao je otvoren medijski prostor za to. U njegovoj emisiji, koja je bila emitovana na Drugom programu Radio Beograda, mnogi veliki majstori humora i satire počeli su da pišu aforizme, pa tako i ja.
– Čovek stalno raste i razvija se. Kada sam, sredinom devedesetih, upoznao vrhunske satiričare poput Aleksandra Baljka, Aleksandra Čotrića, Slobodana Simića, Rastka Zakića, Radeta Jovanovića i Milana Beštića, počeo sam da nastupam na književnim večerima širom Srbije. Učio sam od svih tih divnih ljudi. Svaki put kada bi nastupali, slušao sam ih pažljivo i posmatrao. Uvideo sam na koji način grade rečenice, koje stilske figure upotrebljavaju, kako izgovaraju aforizme da bi ostavili utisak na publiku. To je za mene bila velika škola. Godine 2003. sam se preselio u Beograd, pa sam narednih sedam godina nastupao mnogo više tamo, nego u Novom Sadu.
Kako komentarišete satiru u Srbiji i rad domaćih aforističara? Da li aforizmi u ovakvim vremenima dobijaju na kvalitetu ili upravo suprotno?
– Smatram da je aforizam u našoj zemlji svoje „zlatne godine“ doživeo devedesetih godina prošlog veka. Rastko Zakić, Rade Jovanović, Milan Beštić, Ilija Marković i mnogi drugi vrhunski aforističari već dugo „oru nebeske njive“. Sve je manje mladih aforističara, a to nije dobro ni za aforistiku, ni za satiričnu književnost uopšte. O kvalitetu aforizama ne bih govorio. Prepustio bih to vremenu. Ono je najbolji sudija.
Šta su za vas „novi sistemi vrednosti“? Deluje da su često vezani za nove tehnologije, poput pametnih telefona. Kako vam danas deluju ljudi koji često ne dižu glavu sa ekrana u ruci?
– Ljudi se udaljuju jedni od drugih i postaju stranci. Tako usamljeni traže utehu i društvo… Ekran im (p)ostaje jedini i najbolji prijatelj. Ekran im služi da se sakriju od stvarnosti i od budućnosti. Da se sakriju od svojih osećanja. Da se sakriju od tuge i razočaranja… Nažalost, ovo udaljavanje i sakrivanje običnih, malih ljudi od realnog života, otvara veliki prostor političarima i bogatašima za manipulacije ogromnih razmera.
– Odgovornosti je nestalo u svim segmentima našeg društva. Ovde više niko nizašta nije odgovoran! Pa, zašto bismo onda postavljali pitanje gde se izgubila odgovornost u korišćenju javne reči?!
Da li je Srbija u „zlatnom dobu“?
– Srbija je tu gde je. Za neke je ovo „zlatno doba“, za neke „najmračniji period u njenoj istoriji“. Mislim da nisu u pravu ni jedni, ni drugi. Nedostaje nam istine, hrabrosti, marljivosti, preduzimljivosti, pameti, iskrenosti, dobrote, poštenja, realnosti… da bismo postigli ono što svi javno ili potajno priželjkujemo, a to je: da živimo bolje!
Aforizmi
Valjalo bi da u našoj državi kriminal vode isti ljudi koji vode i kulturu. Onda bi i on propao.
Teško mi je da pratim na televizoru ovu borbu države protiv kriminala. Ne znam koji su koji…
Lakše je ovde zavesti diktaturu u državi, nego u svojoj kući. Manji je otpor.
Svaka čast građevinskoj mafiji! Sve ostale mafije po našim gradovima lome i ruše, samo ona gradi!
Za diktaturu je potrebno tako malo… Samo on i mi…
U Srbiji se više uz pomoć navijača ne ostvaruju sportski uspesi. Samo politički.
Ako želite da prevaziđete svoje roditelje, bolje vam je da od njih nasledite siromaštvo, nego bogatstvo. Lakše ćete moći da ga uvećate.
Lakše ćeš okupiti budale i neradnike na jednom mestu, nego radne i pametne ljude. Dovoljno je samo da osnuješ stranku.
U praznim glavama vođine reči odjekuju jače.
Udaljenost Srbije od demokratije ne meri se u svetlosnim godinama, nego u mračnim.
(Intervju preuzet iz dnevnih novina „Blic“)
Fotofrafije u prilogu: Srđan Kecojević
