Предраг Марковић -Лек и отров – од морализма ка нихилизму

Објави milenkosarac

 

„Реч пас не гризе“, опомиње Жерар Жемет на почетку своје Мимологије позивајући се на упућене и народну мудрост. „И не лаје, чак и не режи, и то зато што нема оног пасјег слова с којим ћемо се срести и ко је би му то омогућило. Међутим, ништа никоме не брани да мисли другачије, да напне уши или да чува стражњицу.“ Али, „уби ме прејака реч“ – сведочи мртви Миљковић. Па реч која за срце уједа. Је ли то реч вилица? Или, десни гризу? Kако то да нас боли реч срећа, да нас радује реч смрт? Kако то речи уједају, боле, гризу, радују, засмејавају?

У Платоновом Kратилу овај проблем се интерпретира кроз две сукобљене тезе: тзв. конвенционалистичке, по којој речи једноставно проистичу из слагања и договора постигнутог међу људима, и тзв. натуралистичке, по којој је сваки предмет добио тачно име које му од природе одговара. Сетићемо се да Сократ у овом дијалогу наизменично подржава оба тврђења, што нам, између осталог, даје и могућност да претпоставимо како је Сократ отрован речју кукута. И више, ако је Сократ усмрћен самовољним узимањем кукуте, дакле, ако је тим чином, у крајњој линији постигао ефекат раван жељи власти, његових судија; он је, отрован речју кукута наставио да живи, супротставио се својим судијама, избегао догматизму власти, очистио се. Тако је Платонов учитељ, захваљујући Платону (јер га тек Платон усмрћује/васкрсава речју кукута), на известан начин, промовисао отров у лек ма колико нас „упућени и народна мудрост“ уверавали да реч кукута пођеднако не трује и не лечи.

Стварање претеча и друштвена функција афоризма

Стварање претеча је, уствари, практицирање једне Борхесове досетке – да сви прави писци стварају своје претече, што је тек духовита дефиниција за промену парадигме. Уза сву оправданост, чињеницу да је савремена афористичарска пракса променила начин читања претходних стваралаца, реактивирала изворна и метафорична језичка значења; уза сву оправданост, дакле, могуће је пратити и развој утицаја међу различитим генерацијама афористичара.

На једном нивоу тај развој би се могао пратити кроз усвајање и варирање опсесивних тема српског сатиричног афоризма, понекад преузетих из народног стваралаштва или светске књижевности, а понекад наметнутих трајношћу одређених друштвених проблема. Није, рецимо, тешко уочити везу између афоризма Владе Булатовића Виба: Лако је бити лав кад направиш пустињу око себе и афоризма једног од колега млађе генерације, Александра Чотрића, Фараони су оставили иза себе пирамиде, али свуда около је пустиња. Истовремено, ова два афоризма указују и на типичну промену микростилских средстава и већи и директнији друштвени ангажман млађе генерације афористичара. Ако је за први афоризам још пресудна веза са алегоричним казивањем басне и неопходном дидактичношћу прошловековних афоризама, за други је специфична алузија скривена иза привидног објективизма историјске чињенице. Но, ове разлике не поништавају већ потврђују утицај.

Овако постављени примери, наравно, свесно запостављају проблеме значења и вредности, али, верујем, указују на један ниво утицаја претходника у савременом српском афоризму. С друге стране, афоризам Јована Јовановића Змаја: Из велике љубави не може се родити мала мржња своју сатиричност дугује тек средствима и поступцима савремене афористике, дакле, односу „стварања претеча“. Но, да не будемо не праведни према Змају на уштрб Борхесове досетке о стварању претеча, цитираћемо Змајеву севчицу која садржи све елементе и логику чувеног, али век касније вођеног, дијалога између Борхеса и Гомбровича. „Kо заиста мрзи фразе, не би смео никад рећи: ‘То је фраза’, јер и то је фраза“.

На другом нивоу, могао би се пратити развој афоризма на плану форме. Очито је да повећани број микростилских средстава код савремених афористичара није само плод њихове слободе или талента, већ процеса дефинисања врсте. Истовремено, настављајући традицију писања афоризма у строфама од два или четири стиха наспрам преовлађујућег облика у невезаним прозним реченицама, један број аутора истражује могућност афоризма у новим облицима. Алек Марјано на трагу епиграмске традиције, Владимир Јовићевић Јов у заумности језика, а Душко Радовић у облику лирског коментара, поетизоване мудрости свакодневља. Можда захваљујући томе што у свом богатом и незаобилазном опусу готово балансира на ивици жанра, верујем да ће инвентивност у стваралачком опусу Душана Радовића имати далекосежни утицај на даљи развој српске сатире уопште, на смелије и оригиналније истраживање на плану форме, на превазилажење клишеизираних изражајних поступака.

Принцип „стварања претеча“ ваљало би овде узети као додатно ауторско одређење позиције, оне позиције која у први план истиче искуство тзв. Београдског афористичарског круга, неформалне групе стваралаца, која уз радикалну политизацију раскида са схватањем да је афористичар хуморист. Репрезентативни представник ове групе управо је Александар Баљак по коме је афоризам, „дриблинг духа на малом простору“, нема за сврху увесељавање већ проблематизовање. Игра је ту да означи надмоћ слободног духа који се смеје тек ако мисли. Односно, Баљак неозбиљности и дилентантизму као кључним категоријама понашања у култури и друштву супротставља озбиљност и филигрански прецизан рад.

Друга одлика афористичке праксе ове групе је наглашена потреба инкорпорирања политичке фразе у текст афоризма, што у основи претпоставља вицкасту свест о метатекстуалности. Текст афоризма у тексту власти она је врста текста у тексту чије су везе доступне тек ономе ко разуме везе између примарног текста и контекста. Тиме се подвлачи пресудна разлика између изговарања и цитирања глупости. Ако јој прво даје легитимитет, страшну моћ остваривог коју реч као потенцијал носи у друштвеном односу, ово друго се дистанцира од њеног значења, подсмева му се, разобличава га. Политичка фразеологија је само фразеологија док не постане принцип понашања обезбеђен снагом власти, и истицање њене фразеолошке стране тек је бизарна играрија, али када (у оно време – прим. приређивача) самоуправљање почне стварно да се заводи уместо да се остварује, када се кризе прогласе фазама развоја, уметничка дела борбеним средствима а група грађана организованим непријатељем, када се контрареволуција, палеж и силовања називају инцидентом а приватно писмо колеги непријатељском пропагандом, онда је дужност не само афористичара да ту фразеологију разобличи. Мудрост, или бар мудрарија, одувек је стајала у основи афоризма, али постоје времена у којима се ваља одрећи пуких логицистичких надмуривања, времена у којима је сва наша мудрост увиђање њихових глупости. Често наглашавана политизација ових афоризама није, тако, ништа друго до говор власти трансформисан у афористички говор, али трансформисан цитирањем у асоцијативном пољу читалаца и њиховом доживљају света, а не субјекта који гори.

Окружен, често угрожен, значењском испразношћу идеолошких, надасве дневно-политичких парола, читалац прихвата вишезначност афоризма као специфичну анти-паролу, бунт против значењске испражњености клишетизираних порука власти. Kако је реч о ефектима процеса на истом језичком материјалу, афористичар се појављује у улози волшебника који, малом језичком интервенцијом, летећу батину поруке власти свија у бумеранг. Тај бумеранг, у повратном смеру, не само што развејава димну завесу идеологије, откривајући право лице онога који говори, већ разбија и „долину ођека“ једнозначног, дневно-политичког говора, подсећајући нас на изворна значења речи. Присуствујемо, дакле, двострукој трансформацији. Носиоци „власти над говором“, немоћни у власти говора, постају гротескне слуге пуког „говора власти“ наметнуто, прокламовано „значење говора“ неконтролисано се распршује у простору „говора значења“. Афоризам постаје, за читаоца, онај идеални простор у којем се општа оскудица богатства сажима у задивљујуће, раскошно богатство оскудице.

Наравно, да би произвео такав ефекат, привидни волшебник, у наведеним „малим језичким интервенцијама“, мора, у ствари, да поседује врхунско занатско умеће, умеће служења стилским микроструктурама опозиције, понављања, појачавања и пренесених значења.

 

____________________
Преузето: Историја Афокалипсе: антологија српског сатирчног афоризма (приредио Александар Баљак); поговор Предраг Марковић. Београд: „Филип Вишњић“ – 1987.