Миладин Берић – Идеш ли, роде

Објави satirgora

ИДЕШ ЛИ, РОДЕ?

„Идеш ли, роде?“ – чујем кроз мећаву
док на свом рамену тражим своју главу…

Србијица прва, друга, затим трећа –
твојој патњи наша сразмјерна је срећа.

Свака шуша страна, свака гњида, бена
кроз мећаву виче: „Срби, на кољена!“

Боље да си горе, но да гледаш бруку
како српске вође на повоцу вуку…

Чим какав Европник било чим зазвечка,
у српском вођи пробуди се мечка.

Боли нас к`о тебе, разум нам се мути –
ниједног Цезара, већ све сами Брути.

Знаш ли, чика Петре, да у том свом болу
по сву ноћ сањамо Пашића Николу?

Он је бар поносно знао рећи: Нећу!
тражећ’ у мећави своју грку срећу.

Знам да ти, Перкане, не би било мило
видјет’ колико се Срба одродило…

Колико ти Србља, кад кожа засврби,
тврди: „Од инсана најгори су Срби…“

Поносно је српство пало у постељу,
мећава је, Петре, замела твог Рељу…

Нема ко нас није пробао да ђеља
откад је заспао у мећави Реља…

Све је више, Перо, главате господе
које сврби пупак за „идеш ли, роде“.

Сцилом и Харибдом наше лађе броде,
а на палубама све саме уходе.

Док неко не врисне „браћо, којекуде“,
на Тајној вечери биће само Јуде.

Сад су, мој ти Перо, стигле такве моде,
те се чешће ори: „Идеш ли, изроде?“

Умни кажу да се кроз мећаву чује
да нам је писана зла судбина Лује…

Ово ти на крају муцајући морах.
Што би рек`о Његош: „Нисмо више орах.“

Вијек прошао, ништа што б’ ти било мило.
Можда се, мој Перо, на вријеме уснило.