Ален Боске – Између мене и ја (поезија)

Објави satirgora

Интересује ме само моје мишљење о себи. Али, тешко је то – и нечовечно – помирити се са самим собом.
Ја не верујем: ја стварам.
Не походи ме више моја звезда, сем тешка срца.
Немам више жељу чак ни да изневерим
Не тражим ништа. Ипак да: тражим срдачно ништавило.
Све ће бити у реду: у мојој се глави убијају стоноге и коприва за мало росе.
Ја сам самозвани мислилац мојих чула, лажни сведок својих осећања.
Мрзим своје мисли, убијам оно што напишем.
Један од разлога зашто волим сликарство је и тај јер могу да изразим сликаре. Песницима и романсијерима нису потребне моје услуге.
Због апсурдности апсурда , могао бих да на 600 страница напишем „Историју ноздрва кроз векове“. Нашао би се увек неки универзитетски професор који би то узео за озбиљно.
Једноставно је грешити. Није много компликованије бити у праву. Ја сам одабрао, на своју штету, да у исто време грешим и будем у праву.
Живети од љубави и воде хладне? Срећније сам живео оид мржње и загађених течности.
Схавтите ме: родио сам се под напијанијом звијездом на нашем небу, на небу у закрпама, јер мој је отац био сиромашан и није могао да купи друго.
Дивни пролазниче, остави ми своју свежу сенку: усијана је моја вјечност.
Ствар – пепељара, оловка, молитвеник, чекић, телефон – једини је вредни саговорник кога признајем ; знам да је то трајније од мене: преживеће ме.
У неком измишљеном селу, хтео бих да будем председник: венчао би мору и чаробност.
На мртвачкој постељи, наравно, променићу порекло.
Поштовати децу и старе људе? Ја се задовољавам да поштујем одрасле, са целим њиховим бременом сумњи и лудила……

Ален Боске рођен је у Одеси 1919. године као Анатолиј Биск. Овај велики француски песник, који је умро 1998. године у Паризу, написао је, између осталих, збирке Мртав језик, Четири завештања, Божја мука и Сутра без мене. Наш песник Бранко Миљковић написао је есеј Орфејско завештање Алена Боскеа и објавио га у часопису Дело 1960. године. После учешћа на једном песничком скупу у нашој земљи Боске је написао свој први роман Потреба за несрећом, посвећен Бранку Миљковићу.