VOJISLAV ILIĆ – Narcis
Kroz daljne gore rogova hore se zvuci,
Razjaren riče lav, i mirna beži gazela –
Oh, lepi Narcis, sa strelom u nežnoj ruci,
Lov lovi, gle!
I zvoni i grmi, lomi se planina cela,
I beži pred njime sve!
O kako ljubak, o kako božanstven beše
Cefiza bajni sin! Na čudne njegove draži
Prostiru mirte hlâd, a ruže stidno se smeše!
I Eho zalud svom srcu naslade traži!
Sve strepi, žudi sve… U tajnom gorskome zraku
Najade smerne sanjivo jezerom plove –
Il’ lakim krilom, u ljupkom i mirnome zraku,
Robove verne mame, nek’ dalje po gori love –
I smaknuvši, u željama,
Devojaštva ljupki stid,
Obnaženim lepotama
Plene srce, poje vid!
Il’ po glatkom ogledalu,
Kao tihi, blagi san –
S družnom pesmom na obalu,
Žarke i mile, hite van…
No hladni Narcis na ženske ne gleda čari,
Pažljivo sluša on, gde zvučni hore se rozi –
I zalud pesma pozdravom srce mu pali,
Izrečen sud je – i večni štite ga bozi!
I tavni suton već spušta umorno krila;
Izumre rogova glas… Po drvlju i klonulom cveću,
Uz blagi mir, rosica spušta se mila,
I rujne magle lagano k nebu leću…
Narcis se smuti. Nemila klonulost i tajna
Prožma mu duh – a žeđ ga pakleno mori,
Da pogled seva kô luča žarka i sjajna,
I bajno čelo u čudnom zanosu gori!
A u magli i daljini
Od pesama zvoni glas,
I on vidi, – il’ se čini
Bistru reku i talas.
I Narcis hita, gde čudna pesma se hori,
Da traži sebi spas…
Tu nagnuvši božanski lepu glavu,
Najade smerne gde žedne putnike poje,
On baci pogled na površinu plavu,
I prvom zgleda čarobno lice svoje,
I zasta zanet… O kako trepti i blista
To tamno oko božanskim, svetim žarom!
O kako sija lik, kô zora svetla i čista,
Neodoljivim i nežnim detinjskim čarom!
On drhće sav – on ljubi stidljive ruke,
U rusu kosu šareno cveće plete –
A smej se hori – i lahor pronosi zvuke,
I čudni zvuci kroz nemu tišinu lete…
A najade u podsmehu
Sa kikotom lete sad –
Pevajući, na utehu,
Njegov čar i njegov jad.
I splevši vito kolo, u zrak se tiho uzneše,
Šapćući ljudma kroz ceo život njin:
O kako ljubak, kako božanstven beše
Cefiza bajni sin!
