Ефраим Кишон – Избор

Објави satirgora

„Хумористичко дело је или забавно или неподношљиво. Ту нема средине, баш као што је то случај и са телефонским бројем који отприлике знамо, или са женом која је тек мало трудна.

Сатира није, на жалост, никакво оружје, него у најбољем случају огледало у којем свако може да препозна своје право лице.

Од сатиричара се може свашта захтевати, осим било какве идеологије. Наиме, његов задатак је да доводи у питање сваку животну манифестацију, сваки догађај, сваку емоцију, укратко све, па и властито уверење.

Хумориста се у суштини ни по чему не разликује од осталих људи. Разликује се само по једној битној особини – заступа само своје мишљење. Он је ни мање ни више него детектор лажи на две ноге, потпуно аутоматизовани рендген апарат који прозире дволичност, термометар лажи који са непоколебљивом сигурношћу констатује – насмејао си се зато што си чуо истину.

Човек у животу може много постићи лажима, али лажима не може да насмеје људе.

Хумориста плаче над светом и смеје се самом себи. Али, за разлику од кловна, на ногама нема превелике ципеле већ у најбољем случају, прејаке наочаре на носу.“

Из књиге Једнодневне мушице живе дуже“

Цитати:

“Тајна дугог брака је у мудром живљењу. Моја жена и ја нађемо времена да одемо у ресторан два пута недељно. Светлост свећа, тиха музика, плес, вечера… Она иде уторком, а ја петком.”
“Плашљив човек не може да буде срећан. Људи га не трпе, жене га не воле, а и он сам себе презире.”

ПАРАФРАЗА НА НАРОДНУ ТЕМУ

Истинита прича коју ћу вам сада испричати, чврст је доказ да у овом нашем пропалом свету још увек постоје част и поштење. Главна личност ове приче је нови досељеник из источне Европе чије је презиме Ватицки. Од детињства је настојао да се запосли у јавној установи, па се одмах по доласку пријавио за портира у телавивској Скупштини. Ватицки је рођени неспретњаковић са две леве ноге, који великим, округлим очима преплашено гледа у свет и ништа не схвата. Не зна ни речи хебрејски. Али ипак је знао да о његовом радном месту, за које се, осим њега, кандидовало још стотине других, одлучује извесни Шултхајс. Ватицки је кренуо код свог ујака, староседеоца у Израелу, и замолио га за помоћ. Ујак је једном споменуо како повремено у кафани игра шах са Шултхајсом.
Ујак се сав узвртео од нелагодности. Шултхајса је познавао само површно, али је ипак попустио пред сестрићевим молбама коме је требало помоћи и обећао му да ће првом приликом да поразговара са Шултхајсом.
Прва прилика указала се тек неколико месеци касније, после многих сестрићевих посета ујаку, чија сврха беше да га натерају да поразговара са Шултхајсом.
– Да, разговарао сам с њим – рече му ујак. – Успео сам да га наговорим да упише твоје име у свој тајни нотес а за сваки случај потражи и неке друге везе.
Ватицки захвално пољуби руку свом доброчинитељу, пожури у Организацију за помоћ новим досељеницима којој припада, па се баци на колена пред секретаром. Овај се раскрави и лично оде у Скупштину, која се налазила у близини, како би интервенисао код Шултхајса.
– Није ишло лако – обавестио га је после секретар. – Прво сам морао пола сата да чекам у предсобљу, а затим сам га читав сат убеђивао. Али успео сам. Црвеним мастилом је у свом тајном нотесу подвукао име Ватицки.
Досељеник није знао шта би од среће и захвалности. Отада је у секретаровој кући често обављао ситне послове, рибао степениште и изводио пса у шетњу. У међувремену се трудио да ухвати везу са још неким важним особама које би подржале његову молбу. Један члан Градског већа, до кога је успео да дође, издиктирао је у његовом присуству писмену препоруку обећавши да ће је већ сутрадан послати. Ватицки се осећао као да је на седмом небу.
Неколико дана касније срео је земљака из старе домовине, који је успео да добије утицајан положај у културном животу града и који је хтео лично да се заузме код Шултхајса за свог срећног пријатеља; и он му је ускоро с пуно охрабрења причао о Шултхајсовој реакцији. Било је и неких других који су ургирали код Шултхајса, и сви су се одреда враћали са добрим вестима.
И, да видите, после пола године Шултхајс га лично позва у Скупштину.
– Честитам вам – рече. – Добили сте посао. А да ли знате зашто баш ви? Баш ви међу стотинама кандидата? Зато што једино за вас нико није ургирао.

Из књиге „Није фер, Давиде“

Ефраим Кишон (Будимпешта, 23. август 1924 — Апенцел, 29. јануар 2005) израелски је сатиричар, драматург, сценариста и филмски редитељ.Рођен је у Будимпешти (Мађарска) као Ференц Хофман. Студирао је ликовну уметност, сликарство и скулптуру, а током студија је писао хумористичке есеје и сценска дела. Преживљава холокауст током Другог светског рата и након 1945. мења презиме у Кишонт. Емигрирао је у Израел 1949. где му је имиграциони радник променио име у Ефраим Кишон.

Иако није знао хебрејски, брзо га је савладао и постаје аутор сатиричке колумне у дневнику на једноставном хебрејском, Омер (Omer), већ после две године. Од 1952. је био аутор колумне Хад Гадја („Had Gadya“) у дневнику Ма’арив (Ma’ariv). Посветио се писању политичке и социјалне сатире, али је писао и дела чистог хумора, тако да је убрзо ова колумна постала најпопуларнија у целој земљи. Његов изврсни смисао и за језик и за ликове је применио и у бројним скечевима за позоришта. Своју супругу (невезано коју) увек у делима ословљава са најбоља од свих жена.

Дела
Код куће је најгоре
Није фер, Давиде
Mein Kamm – Мој чешаљ
Приручник за менаџере
Благо оном ко верује
Књига за пореске обвезнике
Једнодневне мушице живе дуже
Срећковић
Кита боли море
Кућна апотека за здраве
Лисац у кокошињцу
Приче о животињама
Помози свету на своју штету