Интервју: Жељко Марковић, сатиричар
Разговарао: Миленко Миро Шарац
ПИСАЊЕ АФОРИЗАМА ЈЕ ЗА МЕНЕ НАЈБОЉА ТЕРАПИЈА
У којој мјери вјерујеш у снагу сатире као упозоравајућег и могуће корективног фактора аномалија које постоје у друштвеној збиљи данас?
Званично дошло је златно доба, а како живимо зна свако од нас. У нашем друштву доминирају ствари са негативним предзнаком. Догађају се у свим сферама живота почев од политике, привреде, судства, здравства, школства па до културе. Све те негативности су веома велике и тешко се можемо борити против њих. А кад се оне испреплету и удруже, као што је то данас, одвлаче нас на само дно. Тешко је и замислити како им се можемо ефикасно супротставити и на крају их победити. Урушене су више или мање готово све институције система, а вековне и деценијске позитивне вредности нашег народа бачене су под ноге.
Илузорно је очекивати да сатира у оваквим условима може нешто битно да уради и да покаже неку снагу, посебно не на кратак рок. Међутим, не треба се предавати, и у прошлим временима није било све идеално и сатира је имала своју позитивну улогу и показала се као важан корективни фактор. Треба се и сада боље организовати и направити један дугорочнији план активности где би се сатира могла више чути и доћи до изражаја као корективни фактор. Сатира је изгубила значај који је имала у нашем друштву и за почетак би било добро да се тај значај поврати, а временом и да се направи искорак напред. Главни је проблем како очистити своје двориште, а онда би услови за овај искорак и развој били нешто лакши и бржи.
Хиперпродукција у сфери сатиричног стваралаштва свакако је условила и пад његовог квалитета. Да ли је по твом мишљењу у оквиру сатиричног еснафа могуће формирати одређене механизме који би на неки начин предуприједили ове негативне тенденције?
Слажем се констатацијом да постоји хиперпродукција у сфери сатиричног стваралаштва и пад његовог квалитета.
Друштвене мреже су омогућиле да се појаве многи који хоће нешто да напишу, прокоментаришу и објаве и да то привуче пажњу других. Не води се рачуна о квалитету и има много ниских, призмених текстова. Са једне стране смо затрпани количином, а са друге стране тешко је наћи квалитетан текст. Раширено је мишљење да је сатиру лако писати, показује се да није тако.
Други важнији разлог, зашто је овакво стање, јесте политика коју спроводи владајућа струја у нашој сатири. Приоритет објављивања у медијима имају већином другоразредни и трећеразредни текстови. Настоје да критички и ангажовани дух наше сатире неутралишу и у томе у великој мери успевају. Могу се објавити и радови лошијег квалитета само да се не појаве они који упиру прстом у срж проблема или не дај боже критикују власт. Такво стање је и у области награђивања. Последњих година често су награђиване неке тривијалне ствари и тако су већина конкурса и награда обезвређени и обесмишљени. Неки аутори када пишу занемарују квалитет, а у први план стављају успех и промоцију, а са оваквом политиком на пољу објављивања и награђивања до те промоције лако долазе. Људски фактор је главни окидач за све ове проблеме.
Укратко, подсетио бих све нас како је било седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, а и тада је било друштвених проблема. Објављивани су и поред цензуре и награђивани најбољи радови. Са нестрпљењем се чекао излазак новина или нека емисија на радију и телевизији. Рубрике намењене сатири су биле најчитаније и најслушаније. О објављеним афоризмима се причало, а најбоље су памтили не само сатиричари већ и просечни читаоци. То је позитивно утицало па се на сатиричној сцени појавио велики број квалитетних афористичара. Данас су рубрике за сатиру веома ретке и заузимају мали простор, а то што се објављује не завређује већу пажњу ни сатиричара ни обичних читалаца. И награђени афоризми данас иду одмах у заборав, уместо да они крче пут својим ауторима и афористици у целини на књижевном пољу и шире у друштву.
Све чешће се указује на чињеницу да одређена удружења сатиричара дјелују у доброј мјери са клановских позиција. Колико то штети развоју сатире и вјерујеш ли у објективност у вредновању сатиричног стваралаштва на конкурсима из ове области?
Објављују се и награђују радови само одређеног броја људи, не водећи много рачуна о квалитету, као да више нико не пише добру сатиру. Са великом извесношћу може се рећи где ће чији рад бити објављен, а ко ће на ком конкурсу бити награђен. По члановима жирија, са великом вероватноћом, се може претпоставити ко добија награду. Не знам како то другачије дефинисати него клановске позиције. Нисам до тог закључка дошао само ја, то у разговорима истичу колеге сатиричари са којима имам прилику да разговарам, а веома се често то помиње и у полемикама које се воде на друштвеним мрежама. То је постала општепозната тема. Највећи број проблема са којима се сатира сусреће је баш због тога и зато је сатира и изгубила свје место у друштву које је раније имала. Сатира мора прво да рашчисти ове проблеме па да се ухвати у коштац са ширим друштвеним проблемима. Апсолутна објективност код вредновања стваралаштва није могућа, али је могуће значајно поправити стање. Просечан афористичар који има објективан приступ, кад прочита 20-30 афоризама, може да стекне довољно јасну слику о сваком аутору и његовим афоризмима.
Није редак случај да рецензенти књиге неких аутора толико хвале као да завређују Нобелову награду, чиме се преувеличава њихов значај и унапред се припремају за неке награде. Али кад се прочитају такве књиге које садрже у себи од 300-400 афоризама, често се не може издвојити десетак просечних афоризама. То је чиста антипропаганда афористике и сатире у целини.
Кад су књижевни конкурси у питању примећујем и једну просто невероватну појаву. Годинама се организују неки конкурси, награђују се аутори, а не објављују се награђени афоризми. Па ваљда је нормално да се прво објаве ти афоризми, да се промовишу у свим могућим медијима, да се промовише њихов аутор, да афористика у целини добије неки плус на књижевном пољу, па на крају да се похвале и чланови жирија који су изабрали тако нешто квалитетно. Није ми јасно чему служе такви конкурси.
Кад је сатира у питању указао бих на још једну негативну појаву, а то је плагирање. Као што је у школству пустило дубоке корене, све више се шири и у сатири, па се чак на неки начин и стимулише. Добија на интензитету од када су са животне сцене отишли Милан Бештић и Вељко Рајковић, који су свима нама указивали на такве примере и то жестоко критиковали.
Као последицу свега овога имамо и појаву да се неки аутори полако повлаче са сатиричне сцене, све мање објављују, не учествују на конкурсима и губе се из нашег видокруга. Овом приликом говорим о негативностима на пољу сатире, али треба рећи да постоје и часни изузеци.
У којој мјери сатиричари који дјелују ван метрополе имају могућност да своје стваралаштво представе ширем читалачком (слушалачком) аудиторијуму?
Уопштено говорећи сатиричари нису у неком сјајном положају, а посебно они који се налазе ван метрополе. Какав је њихов положај зависи од више фактора: колико их има у датој средини, постоји ли и колико је активан локални књижевни клуб, какав је њихов професионални статус, колико је амбициозан сваки од њих и слично. И та ретка дешавања која постоје често су под патронатом сатиричара из метрополе тако да за њих има мало могућности да се појаве.
Кад се говори о сатиричарима ван метрополе хтео бих овде да истакнем један пример. Параћин није велики град, а био је у једном периоду значајан сатирични центар. Имао је квалитетан и веома динамичан електронски часопис намењен сатири, књижевни конкурс посвећен свим видовима сатире који је брзо стекао солидан реноме и имао је издавачку кућу која је под повољним условима издавала књиге из области сатире и наравно иза свега су стајали амбициозни људи, заљубљеници у сатиру. Њихов значај није у довољној мери препознала локална самоуправа, а још више неке колеге сатиричари, који су ту видели конкуренцију себи и који нису подржали такав рад који је био од користи свима нама и значајно доприносио развоју сатире.
Твоје књиге афоризама и публиковани афоризми уопште наилазе на добар пријем. Да ли ћеш и даље писати искључиво афоризме или имаш намјеру да прошириш свој сатирични опус?
Немам потпуни увид каква је реакција просечног читаоца, пошто немам често прилику да говорим своје афоризме пред публиком. Неке колеге су ми изнеле своје ставове, а неке су наградиле моје афоризме.
Афоризме сам слушао и читао од ране младости и знам шта се на афористичарској сцени догађало, а почео сам да пишем релативно касно, тек у петој деценији. Пишем првенствено афоризме јер то за мене представља велико задовољство и са уживањем то радим. Без афоризама просто речено не бих могао да преживим у овим данашњим условима. Писање афоризама за мене је најбоља терапија.
Поред афоризама окушао сам се у писању епиграма, кратких прича и хаику поезије. То је до сада било у симболичном обиму, мада је мој хаику био запажен на једном конкурсу у Оџацима, а једна од првих кратких прича је награђена. Поред афоризама настојаћу да више пишем и кратке приче. И на крају да кажем и ја се све више склањам са сатиричне сцене, не желим да се лактам да бих објавио нешто, јер су многа врата за мене затворена и све мање учествујем на књижевним конкурсима.
Жељко Марковић је рођен 1961. године у Мазочу код Фоче. По образовању је дипломирани економиста. Пише афоризме, епиграме, кратке приче и хаику. Објавио је три књиге афоризама: „Истина о нама“ (2011), „Народе, извини!“ (2016) и „Живот на овим просторима“ (2021). Заступљен је и више антологија, зборника, лексикона и алманаха афоризама. Превођен је на македонски и мађарски језик. Добио је награде за афоризме: Сребрна диплома у Раковици, „Сатирично перо“ у Бијељини, „Живојин Павловић Жикишон“ у Параћину (друго место), Међународни фестивал афоризама у Струмици (друго место), Награде библиотека у Новом Саду и Баточини, „Душан Војиновић“ у Банатском Сокоцу, „Бело перо“ у Житишту, „Драган Жигић“ у Београду, „Мајсторско перо“ у Вршцу, „Владан Максић“ у Горњем Милановцу, Фестивал лепе речи у Тителу… За кратку причу освојио је прво место на Светосавском конкурсу у Књажевцу. Више пута је учествовао на Сатира фесту у Београду. Афоризме су му објављивали: „Јеж“, „Радио Београд 1“, „Београд 202“, „Вечерње новости“, „Политика“, „Илустрована политика“, „Ибарске новости“, „Чачанске новине“… затим часописи: „Књижевне новине“, „Свитак“, „Суштина поетике“, „Српска вила“, „Књижевни преглед“, „Афоризам“… Заступљен је у Лексикону српских енигмата (2007). Живи у Чачку.
