Бојан Рајевић: О САВРЕМЕНОМ АФОРИЗМУ – KО ЈЕ ТАЈ ЛЕЦ?
Излагање на округлом столу „Савремена сатира“ у оквиру 35. Дана хумора и сатире „Вуко Безаревић“ у Пљевљима
Чињеница да говоримо о савременом афоризму свједочи о томе да смо свјесни важности овог жанра, али и његове посебности у односу на сличне му облике књижевног изражавања. Дуго су се различити књижевни термини, попут максима, гнома, сентенца, цитат и слични узимали као синоними за афоризам. На ову непрецизност скренуо је пажњу још Габриел Лауб који је упозорио на то да ништа од оног што се овим терминима означава не припада модерном афоризму, већ предисторији ове врсте. „Они (максиме, гноме…) боље пристају умећу мишљења властодржаца, црквених отаца, оних који поправљају свет и оних који га ослобађају, него мислиоцима“, каже Лауб. Познато је да је таква мишљења афоризам склонији да ревидира, пародира, проблематизује и разара него да их сам заступа. У афоризму се такве мисли установљују само зато да би биле разграђене. „Афоризам“, истиче Лауб, „води полемику против друштва, против шупљикавих истина, против штурог начина мишљења, против идеолошког поробљавања људи; за разлику од максиме, сентенце и златних мисли – увек је скептичан“. Управо такав афоризам Лауб налази код Леца и примјећује да је „у његовим Неочешљаним мислима афоризам одиста постао савремен и он више ништа нема са опонашањем класичног заједничког узора. Он је краћи него икада, он је агресивнији него икада, поетичнији“.
Витомир Теофиловић, један од малобројних аутора који су на нашем језичком подручју студиозније писали о афоризму, поставља питање да ли је с обзиром на огромну значењску разлику између античког и афоризма новог доба оправдано сматрати их истим књижевним феноменом. И одмах даје одговор да је на све дилеме ове врсте најбољи општетеоријски одговор: историјски развој једног књижевног облика је највећи аргумент његовог идентитета.
У студији о пољском афоризму, односно – о афоризму Станислава Јержи Леца, Петер Kрупка закључује да је суштина афоризма у нападу на општепризнате вриједности деформацијом и актуализацијом језичких средстава. Тај напад на општепризнате вриједности изводи се јасно одређеним средствима – „ради се о делексикализацији фраза, деметафоризацији метафора и укидању селективних правила израза, о етимологизацији, псеудоетимологизацији, неологизмима и метафоризацији, једном речју – о парадоксији афоризма“.
До сличних закључака долази и Предраг Марковић у поговору Историји афокалипсе. Он препознаје „наглашену потребу инкорпорирања политичке фразе у текст афоризма, што у основи представља вицкасту свест о метатекстуалности“. Ријеч је о разобличавању таквих фраза посредством њиховог цитирања. Афоризам је ту да подстакне „бунт против значењске испражњености клишетизираних порука власти“.
Може се рећи да је модеран афоризам настао оног тренутка када је афористичар, одлучио да, посредством афоризма, оспори или бар проблематизује неку од до тог тренутка општеприхваћених истина.
Свједочанство о томе на какав је ођек наишао успјех Станислава Јержи Леца на нашим просторима пружа нам афористичка продукција која је након тога услиједила код нас: само у првој години послије издавања Лецове књиге објављено је чак шест ауторских збирки наших афористичара, а 1984. године (само 27 година након изласка Неочешљаних мисли) у издању Еуропаверлага-а (Беч, Минхен, Цирих) појавио се и репрезентативан избор нашег афоризма који је сачинио, превео и приредио Мило Дор. Тај избор је одлично прихваћен у поднебљу из којег је афоризам потекао, а то само значи да је наша књижевност, кад је афоризам у питању, у потпуности била у дослуху са кретањима у европској књижевности тог времена.
У прилог тектонском утицају који је Лец извршио на нашу афористику, али и о свијести просјечног читаоца о том утицају, говори и један лични доживљај који је описао Милан Бештић, сада већ класик модерног афоризма. Преносим његово свједочење: „године 1972, Милан Бештић, двадесетогодишњак, стидљиво је дао на увид једном од тадашњих ауторитета своје прве радове, на шта му је овај одговорио: ‘Сви ви имитирате Леца’. Јој, како је млађани и полетни Бештић заћутао! Не од срамоте, већ од спасавајућег изненађења. Да је поменуо некога од стварно имитираних: Брану Црнчевића, Владимира Булатовића Виба, Милована Витезовића, Павла Kовачевића, Растка Закића, Радивоја Дангубића, Милована Илића… па да се постиди, овако му је преостало да одгонета. До одгонетке је потрајало кратко. Док Бештић није сазнао ко је тај Лец“. Очигледно, читалац подразумијева везу савременог афоризма са Лецом и када није ријеч о директном утицају. У свијести савременог читаоца Лецове Неочешљане мисли и 1957. година када су изашле дефинитивно представљају апсолутни почетак савременог афоризма. Околности у којима је стварао Лец и наши афористичари су другачије, стога је, неминовно, и сам афоризам морао претрпјети извјесне трансформације, али форма је оно што им је заједничко и отуда је неизбјежно говорити о односу Лецовог и нашег афоризма.
Марк Твен је тврдио да „има неке везе између националног менталитета и форме, књижевне форме у којој се саопштавају одређене садржине“. У свјетлу тог његовог запажања, могли бисмо се запитати шта о нама говори популарност коју је савремени афоризам на нашем простору стекао као нигђе другђе у Европи након Леца. Могући одговор на то питање могао би бити наговијештен једном опаском Умберта Ека. На питање које је поставио Жан-Kлоду Kаријеру: Да ли знате због чега су пресократовци писали само фрагменте? Еко је, након што његов саговорник није имао одговор, рекао: „Зато што су живели окружени рушевинама“. Да ли је могуће, онда, да и склоност афоризму као кратком жанру може да укаже на одређени рушевни карактер свијета или вриједности које афоризмом бивају обухваћене? Занимљиво је да и сам Умберто Еко, који је у својим бројним есејима разматрао најважније феномене у универзалној књижевности, уопште није узимао у разматрање пољске писце, али, необично, Леца сматра једним од највећих писаца двадесетог вијека. Чак је и за Лецове Неочешљане мисли написао и кратку рецензију која је и сама афористична и указује на обеспокојавајући карактер Лецових афоризама: „То је књига“, каже Еко, „из које би сваки цивилизован, мислећи човјек, требало да прочита по три или четири реда прије него што заспи (ако послије тога уопште може да заспи)“.
Настанак савременог југословенског афоризма Бранко Ћопић је пропратио биљешком о томе како је „створена нека нова врста атомског хумора која подсећа на вековима глачану стародревну мудрост стопљену са дневним кафанским вицем“. „Вековима глачана стародревна мудрост“ могла би да се односи на мудрост наших народних пословица и фраза једнако колико и на свјетску филозофску традицију, којима се афоризам често користи у сврху њиховог преиспитивања, проблематизовања, иронизовања, док стапање са дневним кафанским вицем, осим што наглашава тежњу афоризма да буде актуелан, потврђује његову сродност са традицијом усмених облика. Чопићев коментар занимљив је, између осталог, и због атрибута „атомски“ којим описује ову врсту хумора. Ћопић је на свој начин дошао до увида до којег су дошли и руски формалисти, а то је да питање жанровске „величине“ не треба сводити, једноставно, на количину ријечи, већ да је треба третирати као „енергетски“ појам. Ако сваки детаљ, сваки елеменат структуре добија различиту функцију у односу на цјелину ђела, неоспорно је да је „енергетска“ моћ мањег књижевног облика већа. За очекивати је да код наоко једноставних облика као што је афоризам, на сваки од елемената његове структуре пада већи број функција, него што је то случај у, рецимо, роману. Ипак, како увиђа Никола Милошевић, „није редак случај да читалачка публика и књижевна критика више држе до неког осредњег романа, него до неког блиставо сроченог афоризма, као да доиста обим а не квалитет одређује место и ранг уметничких остварења“.
Ову неизречену претпоставку наших естетичких судова убједљиво је демантовао Милош Kовачевић, позивајући се на једну од најцитиранијих и најкоментарисанијих реченица како у лингвистици тако и у књижевности, а која припада Роману Јакобсону: „Усмереност (Еинстелунг) на поруку као такву, довођење у фокус поруке зарад ње саме – то је поетска функција језика“. Kовачевић примјећује да „својим нужним карактеристикама афоризам више него било који други књижевни облик даје потврду Јакобсоновом схватању поетске функције језика. Очигледно, пионир структуралистичке анализе језика био би одушевљен афоризмом. Јер, како наглашава Kовачевић, ваљда нигђе као у афоризму порука није тако упадљиво ‘истурена’ у први план.
Усмјереност афоризма на поетску функцију, његов скептичан карактер, који одговара скепси сваког размишљања о стварности и официјелним истинама, његова дуговјекост, способност да се развија и трансформише, његово лукавство да саопшти, заобилазним језиком, оно што има да саопшти и када то не би смио, технике ревизије којима је овладао, количина шупљикавих истина које подвргава својим захватима, његова саображеност са усменошћу, са досјетком и ослобађајућим хумором, склоност ка имплозији, ка свођењу на суштину, енергија коју носи у себи и која се читањем ослобађа, све то гарантује не само опстанак, већ и будући развој афоризма.
