СОКРАТОВСКА И КЊИЖЕВНА ИРОНИЈА
У Аристофановим Облакињама Сократ се приказује као филозоф који иде у траљама, краде сребрне кашике, помаже Еврипиду у вређању грчког народног осећања, слуша безбожног Протагору када расправља о боговима, те о свему мудрује сем о начину да дође до нове одеће. Аристофан је од комедије хтео да направи средство за конзервативно народно васпитавање у умереној демократији, па му је Сократ био супарник кога радо исмева као обешењака на таваници своје мислионице. То да мислилац виси у корпи обешен о таваницу своје мислионице само је по себи смешно, а када са дода и да мисли мешањем свог духа са ваздухом, испитујући тако природу небеских ствари, делује и крајње неозбиљно, поготову што та инспирација образлаже како се бувиним стопама мери даљина одскока и са чиме комарац зуји, а доказује да стари богови ништа не вреде и да су нови богови облакиње које шаљу кишу, а не Зевс. Када његов ’тајанствени демон‘ који је тварни ваздух, допре преко пуштања мислима на вољу до дослуха са стварима, на његов позив долазе ’облакиње‘ (гнофосиде) и појачавају његову способност расправљања, сликовитост израза, снагу и брзину схватања, као и сам ум. Софистичка ’дијалексија‘ у оним познатим ’двоструким говорима‘ или антилогичким супростављањима логографске књижевности, где су моћи вештине произвођења обмане сличне стварности доминанте, са којима се сачињава повољан обрт који паралише супарника, огледа се пре свега у дужини говорења кад се надгорњава противник. Правичан и неправичан говор деле беседнички мегдан, правда се непристојно крши од победе неправичног говора, са чиме се дезавуишу закони, а васпитање постаје застарело. Ово карикатурално представљање релативизма које је могло да потекне од Сократове изреке „знам да ништа не знам“, историјски је савим неутемељено. Сократ је само тобожња незналица, а заправо добронамеран испитивач и неуморан критичар који је знао углавном далеко више од саговорника, па када тврди да ништа не зна узвишава само знање у методолошкој агностици духа, да би произвео катарзу од самозадовољства и самодовољности које су сходне генералном ставу природних потенција или самообмањивању, да би то ’чишћење душе‘ постало плодно тло за ’рађање у појму‘. Теологија поетских фантазија код њега ваља да буде суспендована да би се допрло до ’човека у човеку‘ (Пл. Држава), али ипак не онако, како је то подругљиво представио Аристофан. Сократ у Облакињама, уместо у старе богове, верује у ваздушне вртлоге, облакиње и моћ дијалексије, да преко двоструких окрета претпоставки извуче корист и типично софистички победи у расправи (ако отац туче децу да их одврати од лоших склоности, то онда може да чини и дете оцу да га поправи од подетињења), тј. представљен је као превртљивац који делује без обзира на то да ли се има право или не. Историјски Сократ држао је до појма врлине и правичности, подвргавајући се етосу закона чак и онда када га је осуђивао на смрт, а поштовање родитеља сматрао је важним ослонцем тог етоса. Све заједно, у овој Аристофановој комедији израђена је искарикатурисана слика Сократа и његове школе, која глача мисли што подсећају на ’чијање перја‘, за која су вазда на услузи терминолошке поштапалице типа ’по нужности‘ или ’од нужде‘, као и вербална разликовања до истанчавања безначајних, па и беспредметних ствари (буве и комарци). Сократови ученици, међутим, развили су ону страну његовог учења о појму, која недвосмислено говори о достојанству његовог мајеутичког метода, а које не може да се сведе на то да кад неко бане у ’мислионицу‘, од изненађење неки од ученика обавезно подбаци у рађању мисли, како то карикатурално разуме Аристофан. Мере предострожне упитности ради ’рађања у појму‘, нису само ’чијања перја‘ да би се изгледало гиздаво, нити казивања ’од нужде‘, него и докучивања логичности логоса који се утемељује у самоодносном знању које допушта иронију према стварности, а што неће да узму у обзир они који ову крупну чињеницу полажења од самоизвесности превиђају или простодушно изостављају, па и намерно игноришу. Двоструко кретање појмљеног од видљивог до невидљиве суштине, колико год да су последње ствари недоказиве, показују да филозофски посао никада не може да буде огољена ствар рутине и полуге за одбацивање у престижније слојеве друштва без последица. Најврснији ликови као ејдетски ентитети по свом саставу су повезани са највишим родовима бића, истоветности и разлике, а то практично значи да је карикирајући на овај начин Сократов лик, Аристофан заправо искарикирао сопствену конзервативну замисао очувања вредности традиције демократије из Периклове епохе и сав садржај који састојци те велике традиције сачињавају, одгурнуо на контрапозитивну периферију самог грчког духа, са чиме му се и сама Сократова иронија посредно враћала у лице. Сазнајна улога критичности тиме је отупљена до смешних феномена, а сјајан стил комедије није довољан да се и садржаји који нису погодили циљ узму за релевантне.
(Преузето из текста, Александар М. Петровић „Сократовска и књижевна иронија у удвојеном лику критике и сатире“, Зборник „Сатир, сатира и сатирично“, Филолошко – умјетнички факултет, Крагујевац)
