ОДРЖИВИ РАЗВОЈ Имам пет синова. Да ми је у младости била ова памет, имао бих их бар туце. Као стари Југовић Богдан. Времена су таква. Човек мора да буде прорачунат ако мисли да успе у бизнису. Посао, у сваком случају, не сме да трпи. Важно је да човек одржи главу Прочитај више…
Петар Пајић ( Ваљево, 1935 – Београд 2017) дипломирао југословенску и светску књижевност на тадашњем Филозофском факултету у Београду. Припадао је групи неосимболиста, заједно са Бранком Миљковићем. Добио је више награда за поезију и прозу. Објавио је више књига поезије, прозе и сатире. Књиге песама: „Дан“ (1958), „Љубав у Прочитај више…
Неке ствари ме једноставно савладају. Ма колико се ја трудио да огуглам и да не обраћам пажњу, понекад ми не успева. Трудим се да останем чврст, али не вреди. Све могу да схватим; и безобразлук и глупост и лаж, али кад видим немоћ и јад, не могу остати равнодушан. Највише Прочитај више…
P I S M O Druže Stari, Oprosti što onomad nijesam došao u Kuću cvijeća da ti se poklonim. Od kako je Beograd na vodi, vozovi voze samo do Topčidera, pa sam se uplašio da su ukinuli Beograd. Kud bih onda? Zato sam ostao kući, pa odlučih da ti se Прочитај више…
Мој Жика и ја живимо у браку тридесет година. Волели се и поштовали, кућили и децу одгајали. Већ смо прешли педесету и, као већини у браку, некад беше лепо, некад смо мислили да и лепше има. Порастоше деца, Жика остаде без посла, завлада нека апатија и у нашој кући и Прочитај више…
Моја тата је велики човек. Он има свој велики ауто који се зове JEEP. Мама каже да је то наш ауто, али тата стално говори – идем мојим аутом. Како је леп. Боја – металик сива, велики точкови, огроман гепек, црне фелме, таман стакла. Унутра је цео од црне коже Прочитај више…
Живио сам изгубљеним животом, као и већина грађана наше земље, под још једним у низу наших ненародних режима и, за разлику од дневних новина и посла, редовно сам имао само демонстрације. Ниједан протест нисам пропуштао. Демонстрирао сам, извикивао и носио пароле, ударао у шерпе и лонце које су одавно изгубиле Прочитај више…
ИСКРЕ КОЈЕ СЕ НЕ ГАСЕ Ни улице града мога, чини ми се, нијесу више онакве какве су биле када је њима корачао, својим одмјереним, стаменим кораком, Вуко Безаревић. Сваки његов корак као да је био прорачунат, а никада у животу није рачунао и прорачунавао…Лицем је увијек био окренут према животу, Прочитај више…
Добитници Grand prix награде • 1994. – Слободан Обрадовић, Земун • 1995. – Никола Рудић, Београд • 1996. – Горан Ратковић , Земун • 1997. – Дејан Миличић и Томислав Лалић, Пљевља • 1998. – Владо Волаш, Земун • 1999. – Борислав Станковић – Стабор, Београд • 2000. – Горан Прочитај више…
1990. Гојко БОЖОВИЋ 1991. Ранко ПИВЉАНИН 1992. Сенад ХОНИЋ 1993. Александар СТОЈАДИНОВИЋ 1994. Весна ТОМИЋ 1995. Томислав МАРКОВИЋ 1996. Јелена ИВАНИШЕВИЋ 1997. Горан ДОКНА 1998. Драган ОГЊАНОВИЋ 1999. Горан КЉАЈИЋ 2000. Бојан ЉУБЕНОВИЋ 2001. Милан Ј. МИХАЈЛОВИЋ 2002. Ненад ВУЧЕТИЋ 2003. Драгослав МИТРОВИЋ 2004. Није додељена 2005. Живан ГЛИШОВИЋ 2006. Прочитај више…