Интересује ме само моје мишљење о себи. Али, тешко је то – и нечовечно – помирити се са самим собом. Ја не верујем: ја стварам. Не походи ме више моја звезда, сем тешка срца. Немам више жељу чак ни да изневерим Не тражим ништа. Ипак да: тражим срдачно ништавило. Све Прочитај више…
У мени вулкан гори, Жива се ријеч бори, Да се изговори! Чини ми се, да би лакше душу пустио, Него да искажем, оно што сам заустио! Оће ли већ једном да сване за моје ријечи неказане, Па ђе би био крај мојој срећи , Кад би „оно што осјећам“ Прочитај више…
Opajdara, laže, laže, opajdara, samo laže, krade, vara, vara, ide, druge, opanjkava, žive ona saranjava , pa se posle , kezi, smeši, opajdara, samo, greši. Opajdara , je i tračara, i gatara, torokuša, grešna duša, licemerna i neverna, opajdara, kučka stara, znam ja jednu opajdaru, ko zlu paru, kad je Прочитај више…
Догоријева ватра у огњиште, Снијег пада, мота се дуван. Огњарица постаде бојиште: Гуслар гуди први Јолев мегдан. Чим гудало дотаче струне, Из огња полетјеше жеравице. Пршуте се суше, пеку кобасице – Људи и јунаци јуришају на плотуне. До сад нико не страда од чаше, Ал’ да знате погибије наше: Прочитај више…
И опет ко некад и данас лију кише Послије оне љетње врућине јаре Никоме на памет и не пада више – Светлана је можда и у дому за старе И опет ко некад и данас лију кише Али вјетар историје неки нови пири Сада је мода да се родољубиво Прочитај више…
Butine narandžine kore sevaju na neumornom letnjem suncu plaže mondenskog kupališta, niko nikom ne gleda lice, važne su firmirane krpice. Nove nijanse, tek smišljene, uvojaka kose obojene, pogledi muški radoznalo prate dok uranjaju u talase pošto se tela u vodu sunovrate. Dok se, potom, kapljice slane slobodno na vazduhu suše, Прочитај више…
ИДЕШ ЛИ, РОДЕ? „Идеш ли, роде?“ – чујем кроз мећаву док на свом рамену тражим своју главу… Србијица прва, друга, затим трећа – твојој патњи наша сразмјерна је срећа. Свака шуша страна, свака гњида, бена кроз мећаву виче: „Срби, на кољена!“ Боље да си горе, но да гледаш бруку како Прочитај више…
ЖАЛИ, БОЖЕ Дошли су нам рогобатни дани Поклекоше и човек и жена И деца нам немају детињство — Жали, Боже, срећнија времена! Нема више седељки и журки Не чује се свирка тамбурица Сивило је овладало нама — Жали, Боже, осмехе са лица! Некаквом смо ћорсокаку пошли Умор нас је готово Прочитај више…
Zato samo, gubim živci, oko, mene, primitivci, ko da im je tatkovina, i ulica i utrina! Bahato se parkiraju, mene stalno, živciraju, neću više kidam živci, sa ovakvi, primitivci! Zauzeše trotoare, ćaknuti su za sve pare, isti su im njini klinci, na ovakvi, primitivci. I ritaju fuzbal tvrdi, evo Прочитај више…
(Награда „Растко Закић“ на „Сатира фесту 2021“.) Најпре мораш да прелетиш нож у леђа да забодеш ослабљене да оставиш да се окренеш и одеш. Оне што су успону да пригрлиш као своје да им служиш и бориш се лепши живот да ти скроје. Иако је младост прошла, сигурно и лако Прочитај више…